Aleksandra Pandurevic
четвртак, 26. децембар 2024.
понедељак, 21. децембар 2015.
Зора: Због ње сам жељела бити учитељица!
Овај блог је посвећен једној посебној особи у мом животу, мојој учитељици Зори Кујунџић.Нисам склона да дијелим своју приватност, али зарад мојих школских другова и оног што нам је она значила, желим да остане понешто и записано, јер учитељица Зора није била само наш учитељ, него и наш пријатељ који је био уз нас читав живот.
Прије неколико дана сазнах да је преминула у Канади гдје је отишла у оном ратном вихору.
Чини ми се да више на свијету нема учитеља какав је она била. Педагог, васпитач, пријатељ, мајка. С њом ништа није било тешко. Зими нас је дочекивала на вратима учионице и свима прегледала обућу и гардеробу, да неко случајно није мокар. Сушила нам гардеробу, грдила нас благо што смо промрзли од грудвања и што ћемо се прехладити.Бринула је и сваког дана испитивала јесмо ли појели ужину, са нама је прележала све наше дјечије болести, научила нас прве кораке у фолклору... Када сам боловала ''пљускавицa'', она ми је послала и поклонила Ћопићеву ''Башту сљезове боје''. Какав је то посебан поклон био! Како сам важна била! Због ње сам дуго жељела да постанем учитељица! Иста као она!
Сјећам је се како окренута разреду леђима пише на табли, а ми шапућемо, причамо. Она нас по именима опомиње, а ми јој говоримо:''Нисам ја учитељице!''. Она пак увјерљиво одговара:''Јеси, јеси! Имам ја очи и овдје'' и показује на затиок.Дуго сам у тој дјечијој наивности стварно вјеровала да наша учитељица има очи и на затиоку и да она све зна, те да је не вриједи лагати и да се њој увијек мора рећи истина.И говорили смо јој. Све што нас је тиштило, све што смо погријешили.
Учила нас је и оно што није у књигама. Да будемо људи, да једни друге не цинкамо, да једни другима помажемо! И заиста, никада нико од нас 36 јој није отишао да се пожали на друга, крили смо и штитили једни друге, правили се да нисмо видјели ако је неко некоме подапео ногу или направио неки несташлук. Научила нас је да будемо солидарни и сложни.
Касније, када смо прешли у више разреде, у разредну наставу,редовно је гледала наше оцјене, контролисала наш успјех. Најтежа казна и срамота су ми биле њене ријечи:''Видјела сам да си добила једну четворку, како ти се то десило!? Али, добро, знам да ћеш ти то поправити, то је нешто наставник погријешио!''
Отишла сам и у гимназију, али Зора је била ту. Редале су се петице из свих предмета, математике, физике, историје, географије, језика, али ликовно ми баш никако није ишло.Цртање и ја, небо и земља. Пожалим се једног дана учитељици Зори да ''код Смаје из радова не могу никако добити више од тројке''. Она каже:''Када вам да тему, дођи код мене и донеси блок''. И тако ја сваког петка поподне са блоком код моје учитељице кући:''Смајо је рекао да цртамо руке. Смајо је рекао да цртамо парк...'' Све Смајине задатке, испуњава је чика Рајко, њен муж, академски сликар. Цртао је руке, портрете мојих другова чије сам му фотографије доносила, акварел Кошевског парка... Сјећам се запањеног Смајиног лица када је видио мој акварел Кошевског парка. Рекао ми је:''Ово је невјероватно! Јесте ли ви ово радили?''. Ја прекрижих прсте да ме не ухвати у лажи и одговорих:''Наравно, професоре!''. Искрижао је у дневнику све оне тројке и преправио их на петице.Тако добих закључну петицу и из ликовног. Тачније, добио је чика Рајко.
Последњи пут среле смо се 1992. године у Београду. Дошла је из Вршца, гдје је избјегла са мужем да се видимо. Плакала је за мојим родитељима који су били у логору заједно са мном.Осјећала сам сигурност и да се ништа лоше не може десити, јер је она ту. Није било дана да ме није позвала телефоном да види како сам, шта радим.А онда је отишла код сина који је професор филозофије у Канади. Стизала су дуга писма, бодрила ме свих тих тешких година, писала о животу у Канади, распитивала се о осталим из мог разреда. Та писма чувам и данас.Тај драги рукопис по коме сам научила прва слова.
Крајем деведесетих, писма су замијенили мејлови. Писао их је чика Рајко, а она диктирала. Жељела је о сваком од нас из разреда све да зна-како смо ми, како су нам родитељи, ко се заљубио, ко удао или оженио. Радовала се нашим успјесима, туговала због наших недаћа.Било нас је 36 у одјељењу. Наша учитељица нам је била као мајка. Уз нас је била све до краја живота.
Много вредније од слова којима нас је научила, јесте љубав коју нам је пружила.Не знам да ли смо јој довољно узвратили, да ли смо је понекад разочарали, али знам да смо је много вољели!
Прије неколико дана сазнах да је преминула у Канади гдје је отишла у оном ратном вихору.
Чини ми се да више на свијету нема учитеља какав је она била. Педагог, васпитач, пријатељ, мајка. С њом ништа није било тешко. Зими нас је дочекивала на вратима учионице и свима прегледала обућу и гардеробу, да неко случајно није мокар. Сушила нам гардеробу, грдила нас благо што смо промрзли од грудвања и што ћемо се прехладити.Бринула је и сваког дана испитивала јесмо ли појели ужину, са нама је прележала све наше дјечије болести, научила нас прве кораке у фолклору... Када сам боловала ''пљускавицa'', она ми је послала и поклонила Ћопићеву ''Башту сљезове боје''. Какав је то посебан поклон био! Како сам важна била! Због ње сам дуго жељела да постанем учитељица! Иста као она!
Сјећам је се како окренута разреду леђима пише на табли, а ми шапућемо, причамо. Она нас по именима опомиње, а ми јој говоримо:''Нисам ја учитељице!''. Она пак увјерљиво одговара:''Јеси, јеси! Имам ја очи и овдје'' и показује на затиок.Дуго сам у тој дјечијој наивности стварно вјеровала да наша учитељица има очи и на затиоку и да она све зна, те да је не вриједи лагати и да се њој увијек мора рећи истина.И говорили смо јој. Све што нас је тиштило, све што смо погријешили.
Учила нас је и оно што није у књигама. Да будемо људи, да једни друге не цинкамо, да једни другима помажемо! И заиста, никада нико од нас 36 јој није отишао да се пожали на друга, крили смо и штитили једни друге, правили се да нисмо видјели ако је неко некоме подапео ногу или направио неки несташлук. Научила нас је да будемо солидарни и сложни.
Касније, када смо прешли у више разреде, у разредну наставу,редовно је гледала наше оцјене, контролисала наш успјех. Најтежа казна и срамота су ми биле њене ријечи:''Видјела сам да си добила једну четворку, како ти се то десило!? Али, добро, знам да ћеш ти то поправити, то је нешто наставник погријешио!''
Отишла сам и у гимназију, али Зора је била ту. Редале су се петице из свих предмета, математике, физике, историје, географије, језика, али ликовно ми баш никако није ишло.Цртање и ја, небо и земља. Пожалим се једног дана учитељици Зори да ''код Смаје из радова не могу никако добити више од тројке''. Она каже:''Када вам да тему, дођи код мене и донеси блок''. И тако ја сваког петка поподне са блоком код моје учитељице кући:''Смајо је рекао да цртамо руке. Смајо је рекао да цртамо парк...'' Све Смајине задатке, испуњава је чика Рајко, њен муж, академски сликар. Цртао је руке, портрете мојих другова чије сам му фотографије доносила, акварел Кошевског парка... Сјећам се запањеног Смајиног лица када је видио мој акварел Кошевског парка. Рекао ми је:''Ово је невјероватно! Јесте ли ви ово радили?''. Ја прекрижих прсте да ме не ухвати у лажи и одговорих:''Наравно, професоре!''. Искрижао је у дневнику све оне тројке и преправио их на петице.Тако добих закључну петицу и из ликовног. Тачније, добио је чика Рајко.
Последњи пут среле смо се 1992. године у Београду. Дошла је из Вршца, гдје је избјегла са мужем да се видимо. Плакала је за мојим родитељима који су били у логору заједно са мном.Осјећала сам сигурност и да се ништа лоше не може десити, јер је она ту. Није било дана да ме није позвала телефоном да види како сам, шта радим.А онда је отишла код сина који је професор филозофије у Канади. Стизала су дуга писма, бодрила ме свих тих тешких година, писала о животу у Канади, распитивала се о осталим из мог разреда. Та писма чувам и данас.Тај драги рукопис по коме сам научила прва слова.
Крајем деведесетих, писма су замијенили мејлови. Писао их је чика Рајко, а она диктирала. Жељела је о сваком од нас из разреда све да зна-како смо ми, како су нам родитељи, ко се заљубио, ко удао или оженио. Радовала се нашим успјесима, туговала због наших недаћа.Било нас је 36 у одјељењу. Наша учитељица нам је била као мајка. Уз нас је била све до краја живота.
Много вредније од слова којима нас је научила, јесте љубав коју нам је пружила.Не знам да ли смо јој довољно узвратили, да ли смо је понекад разочарали, али знам да смо је много вољели!
петак, 12. јун 2015.
Отворено писмо предсједнику Републике Српске
Поштовани предсједниче,
обраћам Вам се поводом Ваше изјаве од 10.јуна, која се
односи на стављање на дневни ред 13. сједнице Представничког дома ''Резолуције
о Сребреници'' коју су предложили посланици Денис Бећировић, Мирсад Мешић и
Заим Бацковић, а у којој сте изнијели тврдњу да замјеник предсједавајућег
Представничког дома г. Младен Босић на Колегијуму није спријечио стављање ове
тачке на дневни ред, те да на Проширеном колегијуму у којем учествују и шефови
посланичких клубов, представници СДС нису подржали да се та тачка скине са
дневног реда и да је против ње био само г. Сташа Кошарац.
Не желим да вјерујем да сте ову неистину изрекли
намјерно и то с позиције предсједника Републике Српске који, по Уставу
Републике Српске, треба да уједињује. Ако јесте то учинили, онда смо у озбиљном
проблему јер онај који треба да уједињује-разједињује; онај који треба да је
морална вертикала друштва – измишља неистине и не бира средства . Зато желим да
вјерујем да је Ваша изјава продукт нетачне информације коју су Вам дали Ваши
сарадници, вјероватно у жељи да Вам се додворе (због чега смо опет сви заједно
у проблему јер то осликава некредибилност, неозбиљност и незнање Ваших
сарадника, па ако хоћете и непоштовање Вас када себи дозвољавају слободу да Вам
подмећу нетачне информације којима руше и Ваш лични али и кредибилитет функције
предсједника Републике Српске).
Уважени предсједниче, цијенећи да сте били и посланик
у Народној скупштини Републике Српске и да вјероватно не знате да се пословници
о раду Народне скупштине и домова у ПС БиХ много разликују, дозволите да Вас
информишем да се, према Пословнику Представничког дома ПС БиХ, сваки закон,
иницијатива, резолуција, декларација, коју упути било који овлашћени предлагач
(посланици, клубови посланика, Савјет министара, Предсједништво БиХ), у року од
10 дана уврштава у дневни ред прве сједнице. О тим тачкама се не гласа ни на
Колегијуму, ни на Проширеном колегијуму нити на сједници Представничког дома
јер су оне једноставно обавезне тачке дневног реда.
Прецизније, члан 167. став (2) Пословника Представничког дома ПС БиХ
(„Службени гласник БиХ“ број. 79/14), прописује да посланик може поднијети
приједлог резолуције, који се разматра на сједници Дома. Члан 70. став (1)
Пословника Дома прописује да Колегијум Дома у проширеном саставу уврштава у
дневни ред приједлоге закона са мишљењем из члана 111. став (1), односно
извјештајем из члана 123. овог Пословника, те сваку другу тачку која је
обавезна у складу са Пословником. Став (2) истог члана прописује: Обавезна
тачка је она која је прошла процедуру у складу са Пословником. Предметни приједлог резолуције је поднесен 19.05.2015. године.
На 12. сједници Колегијума дома у проширеном саставу Представничког дома (у прилогу Вам шаљем и записник), који одлучује простом већином, одржаној 09.06.2015. године, гласало се само о приједлогу да се приједлог резолуције помјери са тачке 14. на тачку 10., 13. сједнице Представничког дома. Против помјерања су били представници из Републике Српске, г. Младен Босић, г. Сташа Кошарац и ја, али је због начина одлучивања у овом тијелу ПС БиХ дошло до прегласавања посланика из Републике Српске и овај приједлог је усвојен.
Дозволите да Вас подсјетим и да су се разне сличне резолуције о
Сребреници налазиле на дневном реду Представничког дома ПС БиХ готово сваке
године и у вријеме када је члан Колегијума био г. Милорад Живковић (последњи
пут 23.маја 2013. године-ради вјеродостојности шаљем Вам записник и са те
сједнице). Да су постојале пословничке могућности, ако не вјерујете да би их ми
искористили, зашто сумњате да би их тада искористили г. Живковић и г. Драго
Калабић!?
Поштовани предсједниче, читава ова ситуација само ме додатно учврстила у
увјерењу да нисте довољно инсформисани ни о раду Ваших функционера у
институцијама БиХ који је нанио огромну штету интересима Републике Српске и
позивам Вас да се сами информишете прије него што упутите критике нама из
Српске демократске странке.
Да ли Вам је познато ко је и зашто одобрио новац за запошљавање 13 нових
тужилаца за ратне злочине који су само прошле године оптужили преко 70 Срба, а
на чијем списку осумњичених се налази још преко 600 Срба!? Нама јесте, али Вас
нећу о томе упознавати писмом!
Да ли је могуће да је г. Никола Шпирић већи национални интерес Републике
Српске од оних који су је стварали а које прогони Тужилаштво БиХ, па Ваши
посланици на последњој сједници Представничког дома нису жељели да гласају
против Информације о раду Тужилаштва БиХ, али су гласали ''ЗА'' приједлог
Шефика Џаферовића да се у Комисији за надзор над радом ОБА нађе г. Шпирић!
Да ли Вам је позната улога неких Ваших функционера у ''разводњавању''
случаја Шемсудина Мехмедовића и из којих мотива су све свели на ''сукоб два
Горана који треба да ручају заједно и ријеше проблем''!?
Много је још тога о чему бих Вам могла писати, превише афера које говоре
о уцијењености неких Ваших функционера у Сарајеву, али нити желим да Вам
одузимам вријеме нити, нажалост, вјерујем да би то писање имало сврху и да
бисте Ви нешто подузели јер они су Ваш избор! Наше је да се против таквих
боримо и будите увјерени да ћемо се и борити и да нас никакво застрашивање ни
оптужбе неће зауставити да не расвијетлимо афере у институцијама БиХ без обзира
ко је био њихов актер.
У нади да ћете ипак заштитити дигнитет институције предсједника
Републике Српске, позивам Вас да исправите своју грешку коју сте учинили
изношењем нетачних тврдњи,
с поштовањем,
Александра Пандуревић
Прилог: - Записник са 12. сједнице Приширеног
колегијума
-запусник са сједнице
Представничког дома од 23.маја 2013.г.
субота, 23. мај 2015.
четвртак, 16. април 2015.
среда, 8. април 2015.
субота, 31. јануар 2015.
Наш проблем смо ми!
Тужилаштва и судови у Хагу и Сарајеву баве се само кривицом Срба. На оптужницама су Срби, драконске казне се изричу само Србима. Из Бањалуке ламемтирање, а ни прстом да се мрдне за те Србе.
Но,како ствари стоје, постављам нека питања.
Шта је Република Српска урадила за те Србе? Ништа!
Колико је новца издвојила до сада за одбрану оптужених Срба? Нула КМ! (За разлику од хрватских и бошњачких оптуженика који нису оскудјевали у финансијским ресурсима из буџета).
Колико је Српска издвојила за разне Каргановиће и Кошарце да се аматерски баве овим крупним питањима? Много, довољно за три-четири адвокатска тима који би озбиљно бранили све Србе оптужене пред Судом БиХ!
Колико им је материјала и доказа за одбрану уступила Српска и њене институције? Готово ништа. Често ни од МУП-а РС нису могли добити тражену документацију!
А како на другој страни стоје ствари? Сви Бошњаци и Хрвати оптужени за ратне злочине имају на располагању најбоље адвокате и комплетну документацију, ратну архиву.Срби немају ни толико да плате вјештачење за ДНК налаз који се понавља у пет предмета.Из Власенице, Крајине, Херцеговине, на суђење у Сарајево долазе аутобусима.Оне у Хагу њихове породице не могу ни да посјете!
За 18 година нисмо могли урадити ни тривијалне ствари: направити архиву коју могу користити све одбране, ангажовати двоје људи који ће на одређене датуме снимати и пратити федералне медије.само да су 11.јула снимали емисије у којима је говорио Насер Орић о томе како се јуначио у Сребреници имали би довољно доказа да пресуда у случају Бера и Поповић буде другачија.А много је таквих емисија у којима се говори о ''ослобађању и нападима на четничку територију''.
Овоме треба додати и чињеницу да свједоци тужилаштава у предметима злочина почињених над Србима немају никакву помоћ нити припрему уз помоћ институција Српске. Пуштају их пред вјеште адвокате као ''гуске у маглу``, умјесто да их пажљиво за свједочење припреми стручни тим.
Стално се жалимо како сарајевска политика диригује Тужилаштвом и Судом БиХ.То јесте тачно, али ти тужиоци и судије нису те позиције добили насљедном линијом, него су ту изабрани. Изабрали су их неки Срби.Баш као што су неки Срби, који ламентирају и крокодилске сузе лију над радом Тужилаштва БиХ( читај: Никола Шпирић,посланици и делегати СНСД и ДНС) дали новац за запошљавање 13 нових тужилаца у Одјељењу за ратне злочине Тужилаштва БиХ. Наш проблем није сарајевска него српска политика. Наш проблем је што ми не водимо рачуна кога шаљемо у ВСТС.То што је друга страна направила своју мрежу унутар ових институција, а ми нисмо - наша је кривица.
Великом броју оних који воде Српску овакво стање и одговара. Имају Суд и Тужилаштво над којим могу ламентирати, убирати јефтине поене.Имају тек толико утицаја да могу заташкати када им то затреба предмете организованог криминала у који су инволвирани. Одговара то и другој страни.Од политичара осуђеног за криминал и корупцију, никаква корист. Од оног чији је предмет у фиоци - велика. Све док је предмет у фиоци, он је послушан.И ти са предметима у фиокама слични су као јаје јајету.Када им је реторика најоштрија, када су најбучнији, испод жита другој страни учине сваки тражени уступак.
Не желим никога да амнестирам кривице. Свако треба да одговара за оно што је учинио.Али, нажалост,многи су осуђени невини јер нису имали адекватну одбрану и помоћ институција Српске. Тако је то када је некоме рат-рат, а некоме рат-брат. Они којима је рат био брат и не могу имати осјећај за оне који су се тада борили.
.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)