Овај блог је посвећен једној посебној особи у мом животу, мојој учитељици Зори Кујунџић.Нисам склона да дијелим своју приватност, али зарад мојих школских другова и оног што нам је она значила, желим да остане понешто и записано, јер учитељица Зора није била само наш учитељ, него и наш пријатељ који је био уз нас читав живот.
Прије неколико дана сазнах да је преминула у Канади гдје је отишла у оном ратном вихору.
Чини ми се да више на свијету нема учитеља какав је она била. Педагог, васпитач, пријатељ, мајка. С њом ништа није било тешко. Зими нас је дочекивала на вратима учионице и свима прегледала обућу и гардеробу, да неко случајно није мокар. Сушила нам гардеробу, грдила нас благо што смо промрзли од грудвања и што ћемо се прехладити.Бринула је и сваког дана испитивала јесмо ли појели ужину, са нама је прележала све наше дјечије болести, научила нас прве кораке у фолклору... Када сам боловала ''пљускавицa'', она ми је послала и поклонила Ћопићеву ''Башту сљезове боје''. Какав је то посебан поклон био! Како сам важна била! Због ње сам дуго жељела да постанем учитељица! Иста као она!
Сјећам је се како окренута разреду леђима пише на табли, а ми шапућемо, причамо. Она нас по именима опомиње, а ми јој говоримо:''Нисам ја учитељице!''. Она пак увјерљиво одговара:''Јеси, јеси! Имам ја очи и овдје'' и показује на затиок.Дуго сам у тој дјечијој наивности стварно вјеровала да наша учитељица има очи и на затиоку и да она све зна, те да је не вриједи лагати и да се њој увијек мора рећи истина.И говорили смо јој. Све што нас је тиштило, све што смо погријешили.
Учила нас је и оно што није у књигама. Да будемо људи, да једни друге не цинкамо, да једни другима помажемо! И заиста, никада нико од нас 36 јој није отишао да се пожали на друга, крили смо и штитили једни друге, правили се да нисмо видјели ако је неко некоме подапео ногу или направио неки несташлук. Научила нас је да будемо солидарни и сложни.
Касније, када смо прешли у више разреде, у разредну наставу,редовно је гледала наше оцјене, контролисала наш успјех. Најтежа казна и срамота су ми биле њене ријечи:''Видјела сам да си добила једну четворку, како ти се то десило!? Али, добро, знам да ћеш ти то поправити, то је нешто наставник погријешио!''
Отишла сам и у гимназију, али Зора је била ту. Редале су се петице из свих предмета, математике, физике, историје, географије, језика, али ликовно ми баш никако није ишло.Цртање и ја, небо и земља. Пожалим се једног дана учитељици Зори да ''код Смаје из радова не могу никако добити више од тројке''. Она каже:''Када вам да тему, дођи код мене и донеси блок''. И тако ја сваког петка поподне са блоком код моје учитељице кући:''Смајо је рекао да цртамо руке. Смајо је рекао да цртамо парк...'' Све Смајине задатке, испуњава је чика Рајко, њен муж, академски сликар. Цртао је руке, портрете мојих другова чије сам му фотографије доносила, акварел Кошевског парка... Сјећам се запањеног Смајиног лица када је видио мој акварел Кошевског парка. Рекао ми је:''Ово је невјероватно! Јесте ли ви ово радили?''. Ја прекрижих прсте да ме не ухвати у лажи и одговорих:''Наравно, професоре!''. Искрижао је у дневнику све оне тројке и преправио их на петице.Тако добих закључну петицу и из ликовног. Тачније, добио је чика Рајко.
Последњи пут среле смо се 1992. године у Београду. Дошла је из Вршца, гдје је избјегла са мужем да се видимо. Плакала је за мојим родитељима који су били у логору заједно са мном.Осјећала сам сигурност и да се ништа лоше не може десити, јер је она ту. Није било дана да ме није позвала телефоном да види како сам, шта радим.А онда је отишла код сина који је професор филозофије у Канади. Стизала су дуга писма, бодрила ме свих тих тешких година, писала о животу у Канади, распитивала се о осталим из мог разреда. Та писма чувам и данас.Тај драги рукопис по коме сам научила прва слова.
Крајем деведесетих, писма су замијенили мејлови. Писао их је чика Рајко, а она диктирала. Жељела је о сваком од нас из разреда све да зна-како смо ми, како су нам родитељи, ко се заљубио, ко удао или оженио. Радовала се нашим успјесима, туговала због наших недаћа.Било нас је 36 у одјељењу. Наша учитељица нам је била као мајка. Уз нас је била све до краја живота.
Много вредније од слова којима нас је научила, јесте љубав коју нам је пружила.Не знам да ли смо јој довољно узвратили, да ли смо је понекад разочарали, али знам да смо је много вољели!
Прије неколико дана сазнах да је преминула у Канади гдје је отишла у оном ратном вихору.
Чини ми се да више на свијету нема учитеља какав је она била. Педагог, васпитач, пријатељ, мајка. С њом ништа није било тешко. Зими нас је дочекивала на вратима учионице и свима прегледала обућу и гардеробу, да неко случајно није мокар. Сушила нам гардеробу, грдила нас благо што смо промрзли од грудвања и што ћемо се прехладити.Бринула је и сваког дана испитивала јесмо ли појели ужину, са нама је прележала све наше дјечије болести, научила нас прве кораке у фолклору... Када сам боловала ''пљускавицa'', она ми је послала и поклонила Ћопићеву ''Башту сљезове боје''. Какав је то посебан поклон био! Како сам важна била! Због ње сам дуго жељела да постанем учитељица! Иста као она!
Сјећам је се како окренута разреду леђима пише на табли, а ми шапућемо, причамо. Она нас по именима опомиње, а ми јој говоримо:''Нисам ја учитељице!''. Она пак увјерљиво одговара:''Јеси, јеси! Имам ја очи и овдје'' и показује на затиок.Дуго сам у тој дјечијој наивности стварно вјеровала да наша учитељица има очи и на затиоку и да она све зна, те да је не вриједи лагати и да се њој увијек мора рећи истина.И говорили смо јој. Све што нас је тиштило, све што смо погријешили.
Учила нас је и оно што није у књигама. Да будемо људи, да једни друге не цинкамо, да једни другима помажемо! И заиста, никада нико од нас 36 јој није отишао да се пожали на друга, крили смо и штитили једни друге, правили се да нисмо видјели ако је неко некоме подапео ногу или направио неки несташлук. Научила нас је да будемо солидарни и сложни.
Касније, када смо прешли у више разреде, у разредну наставу,редовно је гледала наше оцјене, контролисала наш успјех. Најтежа казна и срамота су ми биле њене ријечи:''Видјела сам да си добила једну четворку, како ти се то десило!? Али, добро, знам да ћеш ти то поправити, то је нешто наставник погријешио!''
Отишла сам и у гимназију, али Зора је била ту. Редале су се петице из свих предмета, математике, физике, историје, географије, језика, али ликовно ми баш никако није ишло.Цртање и ја, небо и земља. Пожалим се једног дана учитељици Зори да ''код Смаје из радова не могу никако добити више од тројке''. Она каже:''Када вам да тему, дођи код мене и донеси блок''. И тако ја сваког петка поподне са блоком код моје учитељице кући:''Смајо је рекао да цртамо руке. Смајо је рекао да цртамо парк...'' Све Смајине задатке, испуњава је чика Рајко, њен муж, академски сликар. Цртао је руке, портрете мојих другова чије сам му фотографије доносила, акварел Кошевског парка... Сјећам се запањеног Смајиног лица када је видио мој акварел Кошевског парка. Рекао ми је:''Ово је невјероватно! Јесте ли ви ово радили?''. Ја прекрижих прсте да ме не ухвати у лажи и одговорих:''Наравно, професоре!''. Искрижао је у дневнику све оне тројке и преправио их на петице.Тако добих закључну петицу и из ликовног. Тачније, добио је чика Рајко.
Последњи пут среле смо се 1992. године у Београду. Дошла је из Вршца, гдје је избјегла са мужем да се видимо. Плакала је за мојим родитељима који су били у логору заједно са мном.Осјећала сам сигурност и да се ништа лоше не може десити, јер је она ту. Није било дана да ме није позвала телефоном да види како сам, шта радим.А онда је отишла код сина који је професор филозофије у Канади. Стизала су дуга писма, бодрила ме свих тих тешких година, писала о животу у Канади, распитивала се о осталим из мог разреда. Та писма чувам и данас.Тај драги рукопис по коме сам научила прва слова.
Крајем деведесетих, писма су замијенили мејлови. Писао их је чика Рајко, а она диктирала. Жељела је о сваком од нас из разреда све да зна-како смо ми, како су нам родитељи, ко се заљубио, ко удао или оженио. Радовала се нашим успјесима, туговала због наших недаћа.Било нас је 36 у одјељењу. Наша учитељица нам је била као мајка. Уз нас је била све до краја живота.
Много вредније од слова којима нас је научила, јесте љубав коју нам је пружила.Не знам да ли смо јој довољно узвратили, да ли смо је понекад разочарали, али знам да смо је много вољели!
