- Nekada nisam imala
ništa, a imala sam sve. Danas imam sve, a nemam ništa. Hrane me mrtvi sinovi –
Nenad, Ljubiša i Dragiša - ovim rečima započinje svoju tragičnu priču
sedamdesetpetogodišnja starica Ljubinka Simić iz bratunačkog sela Polom.
Za manje od godinu dana izgubila je trojicu sinova. U maju 1992.godine ostala
je bez Nenada (1963) i Ljubiše (1972). Osam meseci
kasnije i bez Mitra (1959).
-Deca su
nemerljivo bogatstvo i ako ih nemaš, sve je uzaludno. Ali, ako osetiš radost i
sreću što ih imaš, teško je opisati bol koji, nakon što ih izgubiš, osećaš u preostalim danima i godinama
živeći od tužnog sećanja na njih – zbori starica prkosna i jaka kao stena.
Neće da se
dušmanin i zlotvor, čije ime ne može ni da izgovori, raduje njenim suzama. Hag
ga je oslobodio svake odgovornosti za svirepe zločine nad 3.282 srpske žrtve,
ali ne može ga odbraniti od teških kletvi srpskih nesrećnica.Deo utrobe im je
otkinuo, ali žive su. Živeće još dugo i pričaće da ljudske pravde za njihovu
decu nije bilo. Pričaće o zveri u ljudskom obličju i sudu monstrumu koji je
žrtvu proglasio dželatom, a dželata žrtvom.
-Moj Mitar je radio u Novom Sadu, a Nenad i Ljubiša
u Beogradu. Kad je počeo nesrećni rat vratili su se kući da brane svoje
ognjište... – hvatajući se
rukom za srce, nesrećna majka, starica, pogledom luta po brdu iznad Poloma.
Traži grobove svojih sinova.
Ni na šta se ne žali, samo na
jedno – nadjačao je bol i stegao u grudima. Ne može da ode na grobove svoje
dece. Nekada je išla svaki
dan. Od kako je, kaže, «onaj» oslobođen, nije otišla nikako. Nema snage, ne može. Šta da im kaže!? Da oni
nisu ni postojali? Da ih niko nije ubio? Da za njih nema pravde?
-Sahranjeni
su daleko u brdima iznad Drine. Teško mi je što ne mogu da odem do njih. Željna sam zemlje, a kamoli njih - kazuje tiho ucveljena majka Ljubinka.
A, seća se
srećnog vremena kada nije imala ništa, a imala je sve.
- Moj Drago, muž,
i ja, bili smo ti sinko siromašni. Siromašni, ali zadovoljni i srećni. Noću sam uz petrolejku plela čarape i džempere za svoje đake, a čim zora svane sa Dragom u njivu. Borili smo se.Trudili da nam deca ne ogladne, a imali smo ih
šestoro. Mojim sam sinovima uvek govorila:»Imaće majku i oca ko hraniti kad
odrastete»... Nisam
ni sanjala, kukavica crna, kako će gorak biti njihov hleb - veli ojađena majka.
Drago je,
kaže, imao sreću da ode pre svojih sinova. Bio je bolešljiv i umro je pet
godina pre rata. U ratu,
ostala je bez kuće. Spalila je Orićeva horda zla. Ostala je i bez trojice
sinova. Ubili ih Orićevi zlikovci. Sinove vratiti i oplakati ne može. Nova kuća
joj ništa ne znači.
-Ne
oskudevam ni u čemu, samo je
duša prazna. Srce i nemam, Da ga imam, odavno bi puklo. Spopadne me tuga, hoće da uguši. Poželim crnu zemlju, ali onda sebi kažem
da moram živeti radi mog unuka Ljubomira. On mi je od četvrtog sina Đure. Kamo
sreće da mi je neko unuče ostalo i od ove trojice sinova, ali oni se nisu
ženili – kaže u crno zavijena majka.
Pored
slavske ikone, u kući majke
Ljubinke, stoje
uramljene slike sinova Mitra, Nenada i Ljubiše. Pored njih odlikovanje majci za hrabrost
od predsednika Republike.
Nekoliko kilometara dalje od Poloma, u zaseoku
Ježeštica pored Kravice, otac, starac, Dragomir Miladinović, lomi ruke, hvata
se za glavu I pita:”Ako moja dva mrtva sina nisu relevantan dokaz za Hag, šta
onda jeste?”
Na najradosniji hrišćanski praznik Božić,
januara 1993.godine, snage Nasera Orića Orićeve sa zemljom su sravnile Kravicu,
najveće srpsko selu u srednjem Podrinju, i 30 okolnih zaselaka na površini od
64 kvadratna kilometra.Napali su u zoru, ubijajući sve redom. Ostali su samo
leševi i čađavi zidovi spaljenih domaćinstava. Ubijeno je 49 srpskih civila,
potpuno je uništeno 750 stambenih i 30 društvenih objekata, kao i seoska crkva.
Po ko zna koji
put u srpskoj istoriji Drina je ponovo bila granica između života i sigurne
smrti, između spasa u naručju Srbije i surove smrti od ruke komšija iz
Srebrenice. Tela onih koji ne ugledaše Drinu ostala su iskasapljena i
iskomadana svega nekoliko stotina metara dalje od njene obale, u podrinjskim
brdima, a njih 17 pronašao je sedamdesettrogodišnji starac Dragomir
Miladinović, iz kravičkog zaseoka Ježeštica.
Predugih petnaest godina ova nesrećna starina nosi dve neprebolne rane –
sinove Ratka i Đorđa. Sedamdeset( 70 ) dana nakon tog krvavog i paklenog
božićnog jutra pronašao je njihove posmrtne ostatke. Sa njima i iskasapljena
tela svojih komšija.
- Kada sam došao
u Ježešticu mislio sam da sanjam, da ludim – tuga i nemoć pred zlom prepliću se
u glasu starine. Ušao je direktno u zemaljski pakao. Svuda su ležali tragovi
krvavog pira đavolje vojske predvođene Naserom Orićem.
- Nađoh Krstu
Đukanovića, isečenog na komade. Nedalako od njega nađoh leševe njegovog brata
Ivana, Boška i Nevenke Đukanović...I Vide Trišić...Nađoh zakopanog Neđu
Milanovića. Odsekli su mu ruke. Iskopao sam ga i stavio u vreću – niz izborano
lice skotrlja se krupna suza, teška kao kamen.
Našao je i Voju
Bogićevića. Bio je čitav. Našao je i nekoliko kostiju od na sitne delove
isečenog Radomira Jovanovića. Našao je i šesnaestogodišnjeg Dragana Milanovića.
- Nađoh mog sina
Đorđa. Odsekli su mu glavu. Odsekli su mu i ruke.Isekli su mu rebra. Odsekli su
mu i jednu nogu.Nađoh je tek drugi dan – prolomi se vrisak, a u glasu se i
petnaest godina kasnije oseća vapaj :»Ne, to nije istina. Prevarile su me oči».
Nakon što se
pribra, nastavi svoje tužno nabrajanje: - U krečani koju sam kopao, iz koje sam
sinove hranio, nađoh mog sina Ratka. Hranilište postade mu grobnica. Tu nađoh i
Radojka Bogićevića. Klali su ga kao goveče. Glava mu je visila na malo kože, a
telo mu je bilo puno rana iz oružja.
Nedaleko od
krečane, u kanalu, našao i Božu Đurića, a pored njega Milovana Ostojića.
Odsekli su mu ruke, telo izmasakrirali...Našao je i Milovanovog brata Mitra.
- Nađoh Miladina
Momčilovića, odsečene glave. Ker je čuvao njegovu glavu i nije dao nikome
prići. U blizini njega nađoh i Milu Jokića. I on je bio iskasapljen – nabraja
nesrećna starina čije svedočenje u Hagu, u predmetu Nasera Orića, nije bilo
«relevantan dokaz».
Nakon Božića
1993.godine sahranjeno je devet Orićevih žrtava, dok su posmrtni ostaci ostalih
40 svirepo ubijenih pronađeni i identifikovani dva i po meseca kasnije. Bio je
to ponedeljak, 22.marta 1993.godine, u pravoslavnom crkvenom kalendaru upisan
kao praznik Svetih četrdeset mučenika.
Kada
je krvavo Božično pirovanje komšija iz Srebrenice završeno, kada u Kravici više
nije bilo živog srpskog uveta, Orić je ovekovečio ovaj trenutak slikajući se sa
“svojim junacima” ispred zapaljenog Zadružnog doma.
A
samo par meseci ranije, 8.augusta 1993.godine, zveri postrojene u njegove
jedinice, odnele su trofej svom komandantu - glavu Anđelka Mlađenovića zvanog
Bibe, koja je u Hagu prikazana kao odrubljena glava Bošnjaka.
-
Naša kćerka Anka imala je svega pet meseci, pa sam bila sam sa njom u Šapcu
kada su mi javili da je u Ježeštici sve pobijeno.Pobili su, opljačkali i
otišli, pa smo sledeći dan ušli u selo da pokupimo naše mrtve – drhtavog glasa,
dok joj se suze slivaju niz lice, Anđelkova supruga Ivanka Mlađenović moli da
ne tražimo od nje da priča o onom što je videla 9.augusta pre šesnaest godina.
-
Ne mogu, molim vas, nemam snage. Ružno je o tome i pričati – njen krik zapara
nebo kao da pokušava da se probije do svesti dželata koji su u Srebrenici,
mesec dana, igrali fudbal sa glavom mučenika. Prema svedočenjima Bošnjaka,
Kemal Mehmedović iz srebreničkog zaseoka Pale, danas nastanjen u Austriji,
prednjačio je u “junačenju sa glavom mrvog četnika”.
A,
“mrtvi četnik” pokušavao je pomoći ranjenom bratu Draganu. Vapio je i molio za
pomoć da spase ranjenog brata, da ga ne ostavlja u rukama krvoloka. Nanjušili
su srpsku krv i okomili se na nemoćnu
braću.
-
Bibetovu glavu nikada nismo pronašli, samo truplo – tiho progovori Ivanka.
Kaže,
i danas je proganja, muči, nema sna jer je muža sahranila bez glave.
“Srećom”,
sirota majka Savka nije dočekala da joj kažu kako je ostala bez dva sina. Ubili
su je baš kao i sve ostale starice koje su zatekli u selu. Njeno iskasapljeno
telo pronađeno je tek nakon 40 dana.
BRAT DO BRATA
- 7.januara
1993.godine, Naser Orić nas je napao u tri vala. U prvom su klali ljude, u
drugom su nosili nameštaj iz naših kuća i izgonili stoku iz štala, a u trećem
su palili naše opustošene domove.U Ježeštici i Kravici, napravili su veliku
kasapnicu.Samo u Ježeštici pade 17 mrtvih glava.Sekli su glave, ruke, noge –
dok mu ruke drhte, a telo grči, pogleda uprtog u zemlju, kazuje Dragomir
Miladinović.Veli, bio je viđen domaćin, imao je šest kuća, a sada živi u malom
kućerku koji prokišnjava na sve strane. Pored braće Miladinovića, na Božić '93,
padoše i braća Ostojić – Mitar i Milovan, Bogićević – Radojko i Vojislav,
Đukanović – Ivan i Krsto.
ORIĆEV RATNI
POKLIČ
U etničko
čiščenje Podrinja, srebrenički kasapin Naser Orić, okićen Izetbegovićevim
ordenom «zlatni ljiljan», krenuo je ratnim pokličem koji je ovekovečio u svojoj
knjizi «Sećanja i optužbe»:
- Sa dušmanima se
mora definitivno raščistiti. Uzmimo sebi za zadatak da smo mi ti koji moramo
jednom za svagda raščistiti te stvari i očistiti ih iz svojih avlija... znam da
smo mi Bošnjaci merhametli, sentimentalni, osetljivi ljudi. Ostavimo to za
bolja vremena a sada je u pitanju očuvanje muslimanskog identiteta, muslimanske
biti, muslimanskog ponosa i dostojanstva... Ostali narodi i nacionalne manjine
čekaju rezultate i ishod naše borbe. Zar tom svetu, zar tom ovozemaljskom
arbitru nije zauvek jasno da ovo nije verski, da ovo nije građanski rat, zar
tom arbitru nije jasno da je ovo etnički rat, da je ovo rat na totalnom uništenju
jednog naroda
