Bolom skrhana
srebrenička majka Marija Jeremić vreme ne meri danima, niti satima, nego
Petrovdanima. A između dva Petrovdana, njen život mili u tišini isprekidanoj
jecajima i bezbroj puta ponovljenom pitanju:»
Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored
brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali!?»
- Kleto srce neće
ni da pukne, a i ja ga ponekad bodrim, sve se pusta nadam da će mi naći
Marka...Borim se da izdržim i zbog mog sina Radivoja. Samo mi je on ostao, da
mi ga Bog sačuva. On je jedino svetlo u mom životu. – dug, bolan uzdah ote se
iz grudi namučene starice.
Lažu svi oni koji
kažu da vreme leči sve rane. Ne leči. Neke neumitno rastu i gutaju one u čije
srce i dušu se ugnezde. Njih je nemoguće zalečiti, za njih nema meleme. Njihov
svedok je srebrenička majka Marija.
Njeno srce ne
nalazi mira ni smiraja, od Petrovdana 1992.godine, kada joj muslimanski vojnici
predvođeni Naserom Orićem u selu Zalazje iz zagrljaja otrgoše dva sina – Marka
i Radovana.
- Noćima ne spavam, sve me boli, nemam
mira, čini mi se da mi je teže nego kada mi
pobiše sinove. Sa svega 25 godina, ostala sam udovica. S Markom,
najmlađim, tada sam bila trudna, a ni ova dvojica nisu upamtili oca – dok
govori, Marijino telo se grči, skuplja u klupko, pod težinom bremena koje nosi
od svoje najranije mladosti.
Odgajala je
sinove, časno i pošteno, u siromaštvu, hraneći ih hlebom sa devet kora,
zarađenim teškim nadničenjem.
- Leti sam kopala
kod drugih, a zimi plela i prodavala čarape, da bi im mogla kupiti obuću. Nije
što su moji, ali bili su takvi da bi ih svaka majka poželela. Prvu platu doneli
su meni u ruke, nisu mi dali da se više mučim i govorili su:» Majko, više nećeš
raditi, dosta si se za nas namučila.Sve ćemo ti mi donositi, ti ćeš samo
uživati i unuke gajiti» - dok suza suzu stiže, nesrećom iznurena majka kriknu:
- Orić zna gde su Markove kosti! Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali
zlikovca pustiše.
Ispod jastuka
izvlači Markovu ličnu kartu, ne odvaja se od nje. Vrhovima prstiju nežno
prelazi preko fotografije, kao da očekuje da će njen nestali sin sa slike
progovoriti i reći:»Majko, evo me!».
- Doneli su mi je
naši, 1995.godine, iz Orićeve kuće. On mi ga je na Petrovdan iz Zalazja
odveo... – kroz gorki plač, hvatajući se za srce, prozbori majka Marija.
Veli, nema dana
niti sata, a da se ne zapita: - Oriću, gde si mi sina ubio, jesi li ga mučio,
gde si mi ga zakopao?
Sirota majka
mislila je da je sinove spasila kada na Đurđevdan umakoše ispod zločinačkog
noža.
- Na Đurđevdan
napadoše naše selo Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da
me tada ubiše i muke skratiše. Nije
majka ni slutila da će ih ostati željna i gledati samo do Petrovdana. A,
govorili su mi:»Ne sekiraj majko, mi ćemo te čuvati». Majka njih sačuvati nije
mogla... Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše – šesnaestogodišnji je
neprebol i živa rana u crno zavijene srebreničke majke Marije.
- Ne daj Bože,
moga bola nijednoj srpskoj majci. Jednog sahranih, drugom za kosti ne znam.A,
za ubice naših, srpskih sinova, nema suda, nema pravde. Bol i suze nas, srpskih
majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve
komadaju? – pitanja su koja more ne više od tri hiljade majki Marija ovog
područja.
-Boli me kad o
Srebrenici pričaju oni koji nikada u nju nogom nisu kročili. Gde su bili od
1992-1995.godine kada su nam decu kamama ubijali, glave im odsecali, na krst
razapinjali?! Gde su bili kada su nepokretne srpske starce i starice mučili i
žive palili?! Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog
sina. Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim! – bolno
zavapi Marija, prateći još jedan Petrovdan, dan kada je ostala bez dvojice
sinova. I ove godine, kao i svih prethodnih, samo jednom sinu na grobu je
zaplakala i pitala ga zna li gde mu je brat.
