И оне су мајке (1)

Прије седам-осам година, радећи као новинар, забиљежих неке исповијести српских мајки Подриња које су објављене у франкфуртским ''Вестима'' и београдском ''Печату''. Иванка Ранкић.Да се не заборави.

ISPOSVEST IVANKE RANKIĆ. SREBRENIČKE MAJKE

 

''ISPEKLI SU MI SINA!'' 

 

- Ispekli su mi sina! – kriknu i zajeca Ivanka Rankić( 62 ). Četrnaest godina ćuteći nosi svoju bol i tugu, svoju neprebolnu ranu. Ali, otvorila se nova rana na njenoj duši, koja je peče jače od mučeničke smrti njenog sina Nenada – zločinac je pušten na slobodu. Hag mu je oprostio 3262 srpska života, a među njima i Nenadovo pakleno stradanje i surovu smrt. Majčino srce joj kaže da mora progovoriti istinu o “Srebrenici pre Srebrenice”, da mora rastereti dušu i  reći svetu istinu. Ali, reči joj teško prelaze preko usta, jer joj je mučno da se iznova priseti užasa koje su zločinci zabeležili kamerom.

-Jedan dan zatekla sam supruga Boru kako gleda neku video kasetu.Gorela je vatra, nekog su pekli…Orić je oko njega kolo vodio i podvriskivali su:”Peci Vlaha, majku mu …”…Ne mogu, molim vas – zajauka sirota majka napaćene duše. Telo joj se grči, a bol kida i srce i dušu:- I ona del Ponteova  na duši mi ga nosi, pustila je zlikovca. Ali, ima Boga, vratiće joj kako je zaslužila.

Od njene tuge, jada i bola, čini se i kamen bi proplakao. Između jecaja pita nas i sama odgovara: - Znate li vi, ima li igde na svetu da su Srbi nekog ispekli, razapeli, glave odsecali!? Nema, a u Srebrenici nećete naći Srbina koji je stradao od metka. Sve su ih kamama klali, glave odsecali, žive gulili, kasapili i palili, a mog Nenada(24) ispekoše.

Majčino srce slutilo je da je na stravičnom snimku zabeleženo stradanje njenog sina, što joj je suprug nijekao govoreći da “ne zna o kome se radi”.

- Tri puta je, ispuštajući namučenu dušu dozivao majku da mu pomogne, a majka mu pomoći nije mogla… Tek na samrti, pozvao me pokojni Boro i zakleo:” Ivanka, na onoj traci je bio naš Nenad. Njega su mučili. Zaklinjem te da je ne daš nikome, da je Predrag ne bi video. Znam svoje dete, on bi hteo osvetiti brata. A, šta da nam i njega ubiju, već smo bez jednog sina ostali” - pognutih glava slušamo Ivankinu stravičnu ispovest, od koje bi i kamen proplakao.

Ivanka i Boro Rankić imali su dva sina Predraga i Nenada. Živeli su skromno, kao i svaka prosečna radnička porodica iz Srebrenice. Već u drugoj polovini ’91-e slutili su da se Srbima u Srebrenici sprema veliko zlo. Njihove komšije Bošnjaci nisu skrivali da kao dobrovoljci odlaze u Hrvatsku, gde su pljačkali i ubijali srpski živalj.

- Četiri stotine Srebreničana išlo je u Hrvatsku. Nisu krili.Vremenom su počeli i nama da prete. Sećam se kada nam je komšijin mališan rekao:”Moj babo kaže da ćemo pobiti sve Vlahe u Srebrenici za sedam minuta” – priseća se ova žena heroj prvih nagoveštaja zla, za koje tada nije ni slutila da je strašnije i od životinjske svireposti, kao i to da su njegove razmere beskonačne.

8. maja 1992.godine, pre početka ratnih sukoba na ovom području, iz zasede je ubijen Goran Zekić, jedan od najuglednijih Srba u ovom gradu. To je ujedno bio i signal ostalim Srbima iz samog grada da ga napuste i pokušaju spasti što se spasti može, a to su goli životi.

- Kada su ubili Gorana pobegli smo u Bratunac, ali 26.maja iz Srebrenice udariše i na Bratunac. Moj Nenad je bio na liniji, sa ostalom vojskom i  borio se da ne prodru u Bratunac. Tu su ga živog zarobili – niz lice se suze slivaju, a sirota majka okreće glavu kao da pokušava pobeći od surove istine i užasa koji je zadesio njenu porodicu.

Brat Predrag krenuo je sa svojim saborcima da traži brata, po svaku cenu, pa makar i njega mrtvog doneli.S brda iznad Potočara videli su Nenadovo telo osvetljeno reflektorima u kolicima. Hteo je Predrag da jurne ka svom bratu, ali mu saborci ne dadoše, da majka ne ostane i bez drugog sina. Vratili su Predraga u Bratunac, a njegovi saborci su zarobili Orićevog vojnika koga su razmenili za Nenadovo telo.

- Nisu mi dali da ga vidim. Bio je zatvoren u sanduku – tiho prošaputa – Sahranili smo ga 1.juna, na četvrtu godišnjicu njegovog braka.

Još uvek su tekle vrele suze niz majčino, preko noći ostarelo lice, a već sledećeg dana odjeknula je nova tragedija. Ostale je bez bratanca Ratka Cvjetinovića( 21). Ubijen je na kućnom pragu, nenaoružan. Njegov greh je bio to što je krenuo kod zubara.

- Zašto!? Ni Nenad ni Ratko, ni mrava nisu zgazili – ponovo zarida unesrećena majka Ivanka. Stisnula je glavu između šaka i kroz jecaje kaže: -I ja sam majka  Srebrenice, a ne samo one druge. Ispekli su mi Nenada, iako do tada u Srebrenici nije stradao nijedan Musliman.

Na tren lice joj se ozari: - Da mi nije mojih zlatnih unuka, ne bih sve ovo izdržala. Iza Nenada su mi ostale Branka i Danka, koje su tada imale svega četiri i godinu dana. Morala sam se brinuti za njih i izvesti ih na pravi put, majka ih je ostavila i ponovo se udala.

Ponosno dodaje, bori se sa “matorom” i “malom”, kako ih od milja zove. Obe su odlični đaci srednje Medicinske škole u Srebrenici, a baka će najesen stariju Branku  poslati da studira Medicinu i da joj kroz koju godinu pažnjom i stečenim znanjem olakša staračke boljke.

A.PANDUREVIĆ

Antrfilei

 

ZLOČINAC NA ZAPADU

Nakon stravičnog stradanja Nenada Rankića, u jednoj od borbi, bratunački borci zarobili su Orićevog zeta. Ispričao je sirotoj majci kako joj je po zlu čuveni Kemo s Pala( Kemal Mehmedović, op.a) pekao živog sina. Kemalovi sunarodnici tvrde da on danas živi u jednoj zapadnoj zemlji, a srebrenički Srbi ga se sećaju i po tome što je ’93. godine mesec dana igrao fudbal sa glavom Anđelka Mlađenovića zvanog Bibe, Srbina ubijenog 8.augusta 1993.godine na kućnom pragu u bratunačkom selu Ježeštica.

- Orićev zet je razmenjen. Naši nikada nisu ubijali zarobljenike. Sećam se kada nam je Orić sa Zalazja poslao izgorele leševe naših pobijenih civila, a naši su za njih dali žive Orićeve  borce – svedoči Ivanka Rankić.

ČETIRI GROBA I BITKA ZA PREDRAGA

Za deset teških, neprebolnih dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, kome na kućnom pragu razmrskaše glavu, i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvero siročadi.

- Ne mogu nikome ispričati kako mi je bilo. Strahovala sam da ne izgubim i Predraga, plašila sam se da ću poludeti – brišući suze napaćena majka nastavila je svoju tešku ispovest. Samo godinu dana kasnije, sam Bog je u životu ostavio Predraga, u čijoj je blizini pala granata. Od detonacije, oštećena mu je kičma, vene su popucale, a vid bio ozbiljno ugrožen.

- Ni sama ne znam koliko je puta operisan. Srećom, oženio mi se i sada živi u Nemačkoj. Samo prošle godine je svojim rukama zaradio 15 000 evra i sve to dao za operacije, ali uspeo je spasti vid – s ljubavlju i setom u glasu pripoveda Ivanka.

BRANKA I DANKA

- Nikada se niko nije setio moje Branke i Danke. Nikada mora nisu videle, ali su mi zlata vredne. Ove godine sam obolela, uhvatila me reuma, pa ne znam kako ću – sena zabrinutosti prelete preko njenog lica. Unuke su njena snaga, njen život. Skromna penzija I  invalidnina nisu dovoljne da im priušti normalan život, pa se ova hrabra žena prkosno dovija i sa šezdeset I dve godine hrani ih od svojih deset prstiju. Zimi plete prsluke, pa ih prodaje, a leti bere jagode I borovnice. Za pomoć neće da moli.

- Radije bih umrla nego  u opštini Malkića zamolila za pomoć. Oni su mi sina ubili, njihova mi pomoć ne treba. Dok sam živa boriću se I neću dozvoliti da neko kaže:”Jadne one, nemaju” – odlučna je majka heroj I “super baka”, kako joj njen unuke tepaju.