Зора: Због ње сам жељела бити учитељица!

Овај блог је посвећен једној посебној особи у мом животу, мојој учитељици Зори Кујунџић.Нисам склона да дијелим своју приватност, али зарад мојих школских другова и оног што нам је она значила, желим да остане понешто и записано, јер учитељица Зора није била само наш учитељ, него и наш пријатељ који је био уз нас читав живот.
Прије неколико дана сазнах да је преминула у Канади гдје је отишла у оном ратном вихору.
Чини ми се да више на свијету нема учитеља какав је она била. Педагог, васпитач, пријатељ, мајка. С њом ништа није било тешко. Зими нас је дочекивала на вратима учионице и свима прегледала обућу и гардеробу, да неко случајно није мокар. Сушила нам гардеробу, грдила нас благо што смо промрзли од грудвања и што ћемо се прехладити.Бринула је и сваког дана испитивала јесмо ли појели ужину, са нама је прележала све наше дјечије болести, научила нас прве кораке у фолклору... Када сам боловала ''пљускавицa'', она ми је послала и поклонила Ћопићеву ''Башту сљезове боје''. Какав је то посебан поклон био! Како сам важна била! Због ње сам дуго жељела да постанем учитељица! Иста као она!
Сјећам је се како окренута разреду леђима пише на табли, а ми шапућемо, причамо. Она нас по именима опомиње, а ми јој говоримо:''Нисам ја учитељице!''. Она пак увјерљиво одговара:''Јеси, јеси! Имам ја очи и овдје'' и показује на затиок.Дуго сам у тој дјечијој наивности стварно вјеровала да наша учитељица има очи и на затиоку и да она све зна, те да је не вриједи лагати и да се њој увијек мора рећи истина.И говорили смо јој. Све што нас је тиштило, све што смо погријешили.
Учила нас је и оно што није у књигама. Да будемо људи, да једни друге не цинкамо, да једни другима помажемо! И заиста, никада нико од нас 36 јој није отишао да се пожали на друга, крили смо и штитили једни друге, правили се да нисмо видјели ако је неко некоме подапео ногу или направио неки несташлук. Научила нас је да будемо солидарни и сложни.
Касније, када смо прешли у више разреде, у разредну наставу,редовно је гледала наше оцјене, контролисала наш успјех. Најтежа казна и срамота су ми биле њене ријечи:''Видјела сам да си добила једну четворку, како ти се то десило!? Али, добро, знам да ћеш ти то поправити, то је нешто наставник погријешио!''
Отишла сам и у гимназију, али Зора је била ту. Редале су се петице из свих предмета, математике, физике, историје, географије, језика, али ликовно ми баш никако није ишло.Цртање и ја, небо и земља. Пожалим се једног дана учитељици Зори да ''код Смаје из радова не могу никако добити више од тројке''. Она каже:''Када вам да тему, дођи код мене и донеси блок''. И тако ја сваког петка поподне са блоком код моје учитељице кући:''Смајо је рекао да цртамо руке. Смајо је рекао да цртамо парк...'' Све Смајине задатке, испуњава је чика Рајко, њен муж, академски сликар. Цртао је руке, портрете мојих другова чије сам му фотографије доносила, акварел Кошевског парка... Сјећам се запањеног Смајиног лица када је видио мој акварел Кошевског парка. Рекао ми је:''Ово је невјероватно! Јесте ли ви ово радили?''. Ја прекрижих прсте да ме не ухвати у лажи и одговорих:''Наравно, професоре!''. Искрижао је у дневнику све оне тројке и преправио их на петице.Тако добих закључну петицу и из ликовног. Тачније, добио је чика Рајко.
Последњи пут среле смо се 1992. године у Београду. Дошла је из Вршца, гдје је избјегла са мужем да се видимо. Плакала је за мојим родитељима који су били у логору заједно са мном.Осјећала сам сигурност и да се ништа лоше не може десити, јер је она ту. Није било дана да ме није позвала телефоном да види како сам, шта радим.А онда је отишла код сина који је професор филозофије у Канади. Стизала су дуга писма, бодрила ме свих тих тешких година, писала о животу у Канади, распитивала се о осталим из мог разреда. Та писма чувам и данас.Тај драги рукопис по коме сам научила прва слова.
Крајем деведесетих, писма су замијенили мејлови. Писао их је чика Рајко, а она диктирала. Жељела је о сваком од нас из разреда све да зна-како смо ми, како су нам родитељи, ко се заљубио, ко удао или оженио. Радовала се нашим успјесима, туговала због наших недаћа.Било нас је 36 у одјељењу. Наша учитељица нам је била као мајка. Уз нас је била све до краја живота.
Много вредније од слова којима нас је научила, јесте љубав коју нам је пружила.Не знам да ли смо јој довољно узвратили, да ли смо је понекад разочарали, али знам да смо је много вољели!

И оне су мајке (3)

- Nekada nisam imala ništa, a imala sam sve. Danas imam sve, a nemam ništa. Hrane me mrtvi sinovi – Nenad, Ljubiša i Dragiša - ovim rečima započinje svoju tragičnu priču sedamdesetpetogodišnja starica Ljubinka Simić iz bratunačkog sela Polom.

Za manje od godinu dana izgubila je trojicu sinova. U maju 1992.godine ostala je bez Nenada (1963) i Ljubiše (1972). Osam meseci kasnije i bez Mitra (1959).

-Deca su nemerljivo bogatstvo i ako ih nemaš, sve je uzaludno. Ali, ako osetiš radost i sreću što ih imaš, teško je opisati bol koji, nakon što ih izgubiš,  osećaš u preostalim danima i godinama živeći  od tužnog sećanja  na njih – zbori starica prkosna i jaka kao stena.

Neće da se dušmanin i zlotvor, čije ime ne može ni da izgovori, raduje njenim suzama. Hag ga je oslobodio svake odgovornosti za svirepe zločine nad 3.282 srpske žrtve, ali ne može ga odbraniti od teških kletvi srpskih nesrećnica.Deo utrobe im je otkinuo, ali žive su. Živeće još dugo i pričaće da ljudske pravde za njihovu decu nije bilo. Pričaće o zveri u ljudskom obličju i sudu monstrumu koji je žrtvu proglasio dželatom, a dželata žrtvom.

-Moj Mitar je radio u Novom Sadu, a Nenad i Ljubiša u Beogradu. Kad je počeo nesrećni rat vratili su se kući da brane svoje ognjište... – hvatajući se rukom za srce, nesrećna majka, starica, pogledom luta po brdu iznad Poloma. Traži grobove svojih sinova.

Ni na šta se ne žali, samo na jedno – nadjačao je bol i stegao u grudima. Ne može da ode na grobove svoje dece. Nekada je išla svaki dan. Od kako je, kaže, «onaj» oslobođen, nije otišla nikako.  Nema snage, ne može. Šta da im kaže!? Da oni nisu ni postojali? Da ih niko nije ubio? Da za njih nema pravde?

-Sahranjeni su daleko u brdima iznad Drine. Teško mi je što ne mogu da odem do njih. Željna sam zemlje, a kamoli njih - kazuje tiho ucveljena majka Ljubinka.

A, seća se srećnog vremena kada nije imala ništa, a imala je sve.

- Moj Drago, muž, i ja, bili smo ti sinko siromašni. Siromašni, ali zadovoljni i srećni. Noću sam uz petrolejku plela čarape i džempere za svoje đake, a čim zora svane sa Dragom u njivu. Borili smo se.Trudili da nam deca ne ogladne, a imali smo ih šestoro. Mojim sam sinovima uvek govorila:»Imaće majku i oca ko hraniti kad odrastete»... Nisam ni sanjala, kukavica crna, kako će gorak biti  njihov hleb - veli ojađena majka.

Drago je, kaže, imao sreću da ode pre svojih sinova. Bio je bolešljiv i umro je pet godina pre rata. U ratu, ostala je bez kuće. Spalila je Orićeva horda zla. Ostala je i bez trojice sinova. Ubili ih Orićevi zlikovci. Sinove vratiti i oplakati ne može. Nova kuća joj ništa ne znači.

-Ne oskudevam ni u čemu, samo je duša prazna. Srce i nemam, Da ga imam, odavno bi puklo. Spopadne me tuga, hoće da uguši. Poželim crnu zemlju, ali onda sebi kažem da moram živeti radi mog unuka Ljubomira. On mi je od četvrtog sina Đure. Kamo sreće da mi je neko unuče ostalo i od ove trojice sinova, ali oni se nisu ženili – kaže u crno zavijena majka.

Pored slavske ikone, u kući majke Ljubinke, stoje uramljene slike sinova Mitra, Nenada i Ljubiše. Pored njih odlikovanje majci za hrabrost od predsednika Republike. Nekoliko kilometara dalje od Poloma, u zaseoku Ježeštica pored Kravice, otac, starac, Dragomir Miladinović, lomi ruke, hvata se za glavu I pita:”Ako moja dva mrtva sina nisu relevantan dokaz za Hag, šta onda jeste?” 

Na najradosniji hrišćanski praznik Božić, januara 1993.godine, snage Nasera Orića Orićeve sa zemljom su sravnile Kravicu, najveće srpsko selu u srednjem Podrinju, i 30 okolnih zaselaka na površini od 64 kvadratna kilometra.Napali su u zoru, ubijajući sve redom. Ostali su samo leševi i čađavi zidovi spaljenih domaćinstava. Ubijeno je 49 srpskih civila, potpuno je uništeno 750 stambenih i 30 društvenih objekata, kao i seoska crkva.

Po ko zna koji put u srpskoj istoriji Drina je ponovo bila granica između života i sigurne smrti, između spasa u naručju Srbije i surove smrti od ruke komšija iz Srebrenice. Tela onih koji ne ugledaše Drinu ostala su iskasapljena i iskomadana svega nekoliko stotina metara dalje od njene obale, u podrinjskim brdima, a njih 17 pronašao je sedamdesettrogodišnji starac Dragomir Miladinović, iz kravičkog zaseoka Ježeštica.  Predugih petnaest godina ova nesrećna starina nosi dve neprebolne rane – sinove Ratka i Đorđa. Sedamdeset( 70 ) dana nakon tog krvavog i paklenog božićnog jutra pronašao je njihove posmrtne ostatke. Sa njima i iskasapljena tela svojih komšija.

- Kada sam došao u Ježešticu mislio sam da sanjam, da ludim – tuga i nemoć pred zlom prepliću se u glasu starine. Ušao je direktno u zemaljski pakao. Svuda su ležali tragovi krvavog pira đavolje vojske predvođene Naserom Orićem.

- Nađoh Krstu Đukanovića, isečenog na komade. Nedalako od njega nađoh leševe njegovog brata Ivana, Boška i Nevenke Đukanović...I Vide Trišić...Nađoh zakopanog Neđu Milanovića. Odsekli su mu ruke. Iskopao sam ga i stavio u vreću – niz izborano lice skotrlja se krupna suza, teška kao kamen.

Našao je i Voju Bogićevića. Bio je čitav. Našao je i nekoliko kostiju od na sitne delove isečenog Radomira Jovanovića. Našao je i šesnaestogodišnjeg Dragana Milanovića.

- Nađoh mog sina Đorđa. Odsekli su mu glavu. Odsekli su mu i ruke.Isekli su mu rebra. Odsekli su mu i jednu nogu.Nađoh je tek drugi dan – prolomi se vrisak, a u glasu se i petnaest godina kasnije oseća vapaj :»Ne, to nije istina. Prevarile su me oči».

Nakon što se pribra, nastavi svoje tužno nabrajanje: - U krečani koju sam kopao, iz koje sam sinove hranio, nađoh mog sina Ratka. Hranilište postade mu grobnica. Tu nađoh i Radojka Bogićevića. Klali su ga kao goveče. Glava mu je visila na malo kože, a telo mu je bilo puno rana iz oružja.

Nedaleko od krečane, u kanalu, našao i Božu Đurića, a pored njega Milovana Ostojića. Odsekli su mu ruke, telo izmasakrirali...Našao je i Milovanovog brata Mitra.

- Nađoh Miladina Momčilovića, odsečene glave. Ker je čuvao njegovu glavu i nije dao nikome prići. U blizini njega nađoh i Milu Jokića. I on je bio iskasapljen – nabraja nesrećna starina čije svedočenje u Hagu, u predmetu Nasera Orića, nije bilo «relevantan dokaz».

Nakon Božića 1993.godine sahranjeno je devet Orićevih žrtava, dok su posmrtni ostaci ostalih 40 svirepo ubijenih pronađeni i identifikovani dva i po meseca kasnije. Bio je to ponedeljak, 22.marta 1993.godine, u pravoslavnom crkvenom kalendaru upisan kao praznik Svetih četrdeset mučenika.

Kada je krvavo Božično pirovanje komšija iz Srebrenice završeno, kada u Kravici više nije bilo živog srpskog uveta, Orić je ovekovečio ovaj trenutak slikajući se sa “svojim junacima” ispred zapaljenog Zadružnog doma.

A samo par meseci ranije, 8.augusta 1993.godine, zveri postrojene u njegove jedinice, odnele su trofej svom komandantu - glavu Anđelka Mlađenovića zvanog Bibe, koja je u Hagu prikazana kao odrubljena glava Bošnjaka.

- Naša kćerka Anka imala je svega pet meseci, pa sam bila sam sa njom u Šapcu kada su mi javili da je u Ježeštici sve pobijeno.Pobili su, opljačkali i otišli, pa smo sledeći dan ušli u selo da pokupimo naše mrtve – drhtavog glasa, dok joj se suze slivaju niz lice, Anđelkova supruga Ivanka Mlađenović moli da ne tražimo od nje da priča o onom što je videla 9.augusta pre šesnaest  godina.

- Ne mogu, molim vas, nemam snage. Ružno je o tome i pričati – njen krik zapara nebo kao da pokušava da se probije do svesti dželata koji su u Srebrenici, mesec dana, igrali fudbal sa glavom mučenika. Prema svedočenjima Bošnjaka, Kemal Mehmedović iz srebreničkog zaseoka Pale, danas nastanjen u Austriji, prednjačio je u “junačenju sa glavom mrvog četnika”.

A, “mrtvi četnik” pokušavao je pomoći ranjenom bratu Draganu. Vapio je i molio za pomoć da spase ranjenog brata, da ga ne ostavlja u rukama krvoloka. Nanjušili su srpsku krv  i okomili se na nemoćnu braću.

- Bibetovu glavu nikada nismo pronašli, samo truplo – tiho progovori Ivanka.

Kaže, i danas je proganja, muči, nema sna jer je muža sahranila bez glave.

“Srećom”, sirota majka Savka nije dočekala da joj kažu kako je ostala bez dva sina. Ubili su je baš kao i sve ostale starice koje su zatekli u selu. Njeno iskasapljeno telo pronađeno je tek nakon 40 dana.

BRAT DO BRATA

- 7.januara 1993.godine, Naser Orić nas je napao u tri vala. U prvom su klali ljude, u drugom su nosili nameštaj iz naših kuća i izgonili stoku iz štala, a u trećem su palili naše opustošene domove.U Ježeštici i Kravici, napravili su veliku kasapnicu.Samo u Ježeštici pade 17 mrtvih glava.Sekli su glave, ruke, noge – dok mu ruke drhte, a telo grči, pogleda uprtog u zemlju, kazuje Dragomir Miladinović.Veli, bio je viđen domaćin, imao je šest kuća, a sada živi u malom kućerku koji prokišnjava na sve strane. Pored braće Miladinovića, na Božić '93, padoše i braća Ostojić – Mitar i Milovan, Bogićević – Radojko i Vojislav, Đukanović – Ivan i Krsto.

 

ORIĆEV RATNI POKLIČ

 

U etničko čiščenje Podrinja, srebrenički kasapin Naser Orić, okićen Izetbegovićevim ordenom «zlatni ljiljan», krenuo je ratnim pokličem koji je ovekovečio u svojoj knjizi «Sećanja i optužbe»:

- Sa dušmanima se mora definitivno raščistiti. Uzmimo sebi za zadatak da smo mi ti koji moramo jednom za svagda raščistiti te stvari i očistiti ih iz svojih avlija... znam da smo mi Bošnjaci merhametli, sentimentalni, osetljivi ljudi. Ostavimo to za bolja vremena a sada je u pitanju očuvanje muslimanskog identiteta, muslimanske biti, muslimanskog ponosa i dostojanstva... Ostali narodi i nacionalne manjine čekaju rezultate i ishod naše borbe. Zar tom svetu, zar tom ovozemaljskom arbitru nije zauvek jasno da ovo nije verski, da ovo nije građanski rat, zar tom arbitru nije jasno da je ovo etnički rat, da je ovo rat na totalnom uništenju jednog naroda

 

И оне су мајке (2)

Bolom skrhana srebrenička majka Marija Jeremić vreme ne meri danima, niti satima, nego Petrovdanima. A između dva Petrovdana, njen život mili u tišini isprekidanoj jecajima i bezbroj puta ponovljenom pitanju:»  Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali!?»  

- Kleto srce neće ni da pukne, a i ja ga ponekad bodrim, sve se pusta nadam da će mi naći Marka...Borim se da izdržim i zbog mog sina Radivoja. Samo mi je on ostao, da mi ga Bog sačuva. On je jedino svetlo u mom životu. – dug, bolan uzdah ote se iz grudi namučene starice.

Lažu svi oni koji kažu da vreme leči sve rane. Ne leči. Neke neumitno rastu i gutaju one u čije srce i dušu se ugnezde. Njih je nemoguće zalečiti, za njih nema meleme. Njihov svedok je srebrenička majka Marija.

Njeno srce ne nalazi mira ni smiraja, od Petrovdana 1992.godine, kada joj muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem u selu Zalazje iz zagrljaja otrgoše dva sina – Marka i Radovana. 

- Noćima ne spavam, sve me boli, nemam mira, čini mi se da mi je teže nego kada mi  pobiše sinove. Sa svega 25 godina, ostala sam udovica. S Markom, najmlađim, tada sam bila trudna, a ni ova dvojica nisu upamtili oca – dok govori, Marijino telo se grči, skuplja u klupko, pod težinom bremena koje nosi od svoje najranije mladosti.

Odgajala je sinove, časno i pošteno, u siromaštvu, hraneći ih hlebom sa devet kora, zarađenim teškim nadničenjem.

- Leti sam kopala kod drugih, a zimi plela i prodavala čarape, da bi im mogla kupiti obuću. Nije što su moji, ali bili su takvi da bi ih svaka majka poželela. Prvu platu doneli su meni u ruke, nisu mi dali da se više mučim i govorili su:» Majko, više nećeš raditi, dosta si se za nas namučila.Sve ćemo ti mi donositi, ti ćeš samo uživati i unuke gajiti» - dok suza suzu stiže, nesrećom iznurena majka kriknu: - Orić zna gde su Markove kosti! Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali zlikovca pustiše.

Ispod jastuka izvlači Markovu ličnu kartu, ne odvaja se od nje. Vrhovima prstiju nežno prelazi preko fotografije, kao da očekuje da će njen nestali sin sa slike progovoriti  i reći:»Majko, evo me!».

- Doneli su mi je naši, 1995.godine, iz Orićeve kuće. On mi ga je na Petrovdan iz Zalazja odveo... – kroz gorki plač, hvatajući se za srce, prozbori majka Marija. 

Veli, nema dana niti sata, a da se ne zapita: - Oriću, gde si mi sina ubio, jesi li ga mučio, gde si mi ga zakopao?

Sirota majka mislila je da je sinove spasila kada na Đurđevdan umakoše ispod zločinačkog noža.

- Na Đurđevdan napadoše naše selo Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da me tada ubiše i muke skratiše.  Nije majka ni slutila da će ih ostati željna i gledati samo do Petrovdana. A, govorili su mi:»Ne sekiraj majko, mi ćemo te čuvati». Majka njih sačuvati nije mogla... Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše – šesnaestogodišnji je neprebol i živa rana u crno zavijene srebreničke majke Marije.

- Ne daj Bože, moga bola nijednoj srpskoj majci. Jednog sahranih, drugom za kosti ne znam.A, za ubice naših, srpskih sinova, nema suda, nema pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? – pitanja su koja more ne više od tri hiljade majki Marija ovog područja.

-Boli me kad o Srebrenici pričaju oni koji nikada u nju nogom nisu kročili. Gde su bili od 1992-1995.godine kada su nam decu kamama ubijali, glave im odsecali, na krst razapinjali?! Gde su bili kada su nepokretne srpske starce i starice mučili i žive palili?! Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog sina. Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim! – bolno zavapi Marija, prateći još jedan Petrovdan, dan kada je ostala bez dvojice sinova. I ove godine, kao i svih prethodnih, samo jednom sinu na grobu je zaplakala i pitala ga zna li gde mu je brat.

И оне су мајке (1)

Прије седам-осам година, радећи као новинар, забиљежих неке исповијести српских мајки Подриња које су објављене у франкфуртским ''Вестима'' и београдском ''Печату''. Иванка Ранкић.Да се не заборави.

ISPOSVEST IVANKE RANKIĆ. SREBRENIČKE MAJKE

 

''ISPEKLI SU MI SINA!'' 

 

- Ispekli su mi sina! – kriknu i zajeca Ivanka Rankić( 62 ). Četrnaest godina ćuteći nosi svoju bol i tugu, svoju neprebolnu ranu. Ali, otvorila se nova rana na njenoj duši, koja je peče jače od mučeničke smrti njenog sina Nenada – zločinac je pušten na slobodu. Hag mu je oprostio 3262 srpska života, a među njima i Nenadovo pakleno stradanje i surovu smrt. Majčino srce joj kaže da mora progovoriti istinu o “Srebrenici pre Srebrenice”, da mora rastereti dušu i  reći svetu istinu. Ali, reči joj teško prelaze preko usta, jer joj je mučno da se iznova priseti užasa koje su zločinci zabeležili kamerom.

-Jedan dan zatekla sam supruga Boru kako gleda neku video kasetu.Gorela je vatra, nekog su pekli…Orić je oko njega kolo vodio i podvriskivali su:”Peci Vlaha, majku mu …”…Ne mogu, molim vas – zajauka sirota majka napaćene duše. Telo joj se grči, a bol kida i srce i dušu:- I ona del Ponteova  na duši mi ga nosi, pustila je zlikovca. Ali, ima Boga, vratiće joj kako je zaslužila.

Od njene tuge, jada i bola, čini se i kamen bi proplakao. Između jecaja pita nas i sama odgovara: - Znate li vi, ima li igde na svetu da su Srbi nekog ispekli, razapeli, glave odsecali!? Nema, a u Srebrenici nećete naći Srbina koji je stradao od metka. Sve su ih kamama klali, glave odsecali, žive gulili, kasapili i palili, a mog Nenada(24) ispekoše.

Majčino srce slutilo je da je na stravičnom snimku zabeleženo stradanje njenog sina, što joj je suprug nijekao govoreći da “ne zna o kome se radi”.

- Tri puta je, ispuštajući namučenu dušu dozivao majku da mu pomogne, a majka mu pomoći nije mogla… Tek na samrti, pozvao me pokojni Boro i zakleo:” Ivanka, na onoj traci je bio naš Nenad. Njega su mučili. Zaklinjem te da je ne daš nikome, da je Predrag ne bi video. Znam svoje dete, on bi hteo osvetiti brata. A, šta da nam i njega ubiju, već smo bez jednog sina ostali” - pognutih glava slušamo Ivankinu stravičnu ispovest, od koje bi i kamen proplakao.

Ivanka i Boro Rankić imali su dva sina Predraga i Nenada. Živeli su skromno, kao i svaka prosečna radnička porodica iz Srebrenice. Već u drugoj polovini ’91-e slutili su da se Srbima u Srebrenici sprema veliko zlo. Njihove komšije Bošnjaci nisu skrivali da kao dobrovoljci odlaze u Hrvatsku, gde su pljačkali i ubijali srpski živalj.

- Četiri stotine Srebreničana išlo je u Hrvatsku. Nisu krili.Vremenom su počeli i nama da prete. Sećam se kada nam je komšijin mališan rekao:”Moj babo kaže da ćemo pobiti sve Vlahe u Srebrenici za sedam minuta” – priseća se ova žena heroj prvih nagoveštaja zla, za koje tada nije ni slutila da je strašnije i od životinjske svireposti, kao i to da su njegove razmere beskonačne.

8. maja 1992.godine, pre početka ratnih sukoba na ovom području, iz zasede je ubijen Goran Zekić, jedan od najuglednijih Srba u ovom gradu. To je ujedno bio i signal ostalim Srbima iz samog grada da ga napuste i pokušaju spasti što se spasti može, a to su goli životi.

- Kada su ubili Gorana pobegli smo u Bratunac, ali 26.maja iz Srebrenice udariše i na Bratunac. Moj Nenad je bio na liniji, sa ostalom vojskom i  borio se da ne prodru u Bratunac. Tu su ga živog zarobili – niz lice se suze slivaju, a sirota majka okreće glavu kao da pokušava pobeći od surove istine i užasa koji je zadesio njenu porodicu.

Brat Predrag krenuo je sa svojim saborcima da traži brata, po svaku cenu, pa makar i njega mrtvog doneli.S brda iznad Potočara videli su Nenadovo telo osvetljeno reflektorima u kolicima. Hteo je Predrag da jurne ka svom bratu, ali mu saborci ne dadoše, da majka ne ostane i bez drugog sina. Vratili su Predraga u Bratunac, a njegovi saborci su zarobili Orićevog vojnika koga su razmenili za Nenadovo telo.

- Nisu mi dali da ga vidim. Bio je zatvoren u sanduku – tiho prošaputa – Sahranili smo ga 1.juna, na četvrtu godišnjicu njegovog braka.

Još uvek su tekle vrele suze niz majčino, preko noći ostarelo lice, a već sledećeg dana odjeknula je nova tragedija. Ostale je bez bratanca Ratka Cvjetinovića( 21). Ubijen je na kućnom pragu, nenaoružan. Njegov greh je bio to što je krenuo kod zubara.

- Zašto!? Ni Nenad ni Ratko, ni mrava nisu zgazili – ponovo zarida unesrećena majka Ivanka. Stisnula je glavu između šaka i kroz jecaje kaže: -I ja sam majka  Srebrenice, a ne samo one druge. Ispekli su mi Nenada, iako do tada u Srebrenici nije stradao nijedan Musliman.

Na tren lice joj se ozari: - Da mi nije mojih zlatnih unuka, ne bih sve ovo izdržala. Iza Nenada su mi ostale Branka i Danka, koje su tada imale svega četiri i godinu dana. Morala sam se brinuti za njih i izvesti ih na pravi put, majka ih je ostavila i ponovo se udala.

Ponosno dodaje, bori se sa “matorom” i “malom”, kako ih od milja zove. Obe su odlični đaci srednje Medicinske škole u Srebrenici, a baka će najesen stariju Branku  poslati da studira Medicinu i da joj kroz koju godinu pažnjom i stečenim znanjem olakša staračke boljke.

A.PANDUREVIĆ

Antrfilei

 

ZLOČINAC NA ZAPADU

Nakon stravičnog stradanja Nenada Rankića, u jednoj od borbi, bratunački borci zarobili su Orićevog zeta. Ispričao je sirotoj majci kako joj je po zlu čuveni Kemo s Pala( Kemal Mehmedović, op.a) pekao živog sina. Kemalovi sunarodnici tvrde da on danas živi u jednoj zapadnoj zemlji, a srebrenički Srbi ga se sećaju i po tome što je ’93. godine mesec dana igrao fudbal sa glavom Anđelka Mlađenovića zvanog Bibe, Srbina ubijenog 8.augusta 1993.godine na kućnom pragu u bratunačkom selu Ježeštica.

- Orićev zet je razmenjen. Naši nikada nisu ubijali zarobljenike. Sećam se kada nam je Orić sa Zalazja poslao izgorele leševe naših pobijenih civila, a naši su za njih dali žive Orićeve  borce – svedoči Ivanka Rankić.

ČETIRI GROBA I BITKA ZA PREDRAGA

Za deset teških, neprebolnih dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, kome na kućnom pragu razmrskaše glavu, i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvero siročadi.

- Ne mogu nikome ispričati kako mi je bilo. Strahovala sam da ne izgubim i Predraga, plašila sam se da ću poludeti – brišući suze napaćena majka nastavila je svoju tešku ispovest. Samo godinu dana kasnije, sam Bog je u životu ostavio Predraga, u čijoj je blizini pala granata. Od detonacije, oštećena mu je kičma, vene su popucale, a vid bio ozbiljno ugrožen.

- Ni sama ne znam koliko je puta operisan. Srećom, oženio mi se i sada živi u Nemačkoj. Samo prošle godine je svojim rukama zaradio 15 000 evra i sve to dao za operacije, ali uspeo je spasti vid – s ljubavlju i setom u glasu pripoveda Ivanka.

BRANKA I DANKA

- Nikada se niko nije setio moje Branke i Danke. Nikada mora nisu videle, ali su mi zlata vredne. Ove godine sam obolela, uhvatila me reuma, pa ne znam kako ću – sena zabrinutosti prelete preko njenog lica. Unuke su njena snaga, njen život. Skromna penzija I  invalidnina nisu dovoljne da im priušti normalan život, pa se ova hrabra žena prkosno dovija i sa šezdeset I dve godine hrani ih od svojih deset prstiju. Zimi plete prsluke, pa ih prodaje, a leti bere jagode I borovnice. Za pomoć neće da moli.

- Radije bih umrla nego  u opštini Malkića zamolila za pomoć. Oni su mi sina ubili, njihova mi pomoć ne treba. Dok sam živa boriću se I neću dozvoliti da neko kaže:”Jadne one, nemaju” – odlučna je majka heroj I “super baka”, kako joj njen unuke tepaju.

 

 

Отворено писмо предсједнику Републике Српске

Поштовани предсједниче,

обраћам Вам се поводом Ваше изјаве од 10.јуна, која се односи на стављање на дневни ред 13. сједнице Представничког дома ''Резолуције о Сребреници'' коју су предложили посланици Денис Бећировић, Мирсад Мешић и Заим Бацковић, а у којој сте изнијели тврдњу да замјеник предсједавајућег Представничког дома г. Младен Босић на Колегијуму није спријечио стављање ове тачке на дневни ред, те да на Проширеном колегијуму у којем учествују и шефови посланичких клубов, представници СДС нису подржали да се та тачка скине са дневног реда и да је против ње био само г. Сташа Кошарац.

Не желим да вјерујем да сте ову неистину изрекли намјерно и то с позиције предсједника Републике Српске који, по Уставу Републике Српске, треба да уједињује. Ако јесте то учинили, онда смо у озбиљном проблему јер онај који треба да уједињује-разједињује; онај који треба да је морална вертикала друштва – измишља неистине и не бира средства . Зато желим да вјерујем да је Ваша изјава продукт нетачне информације коју су Вам дали Ваши сарадници, вјероватно у жељи да Вам се додворе (због чега смо опет сви заједно у проблему јер то осликава некредибилност, неозбиљност и незнање Ваших сарадника, па ако хоћете и непоштовање Вас када себи дозвољавају слободу да Вам подмећу нетачне информације којима руше и Ваш лични али и кредибилитет функције предсједника Републике Српске).

Уважени предсједниче, цијенећи да сте били и посланик у Народној скупштини Републике Српске и да вјероватно не знате да се пословници о раду Народне скупштине и домова у ПС БиХ много разликују, дозволите да Вас информишем да се, према Пословнику Представничког дома ПС БиХ, сваки закон, иницијатива, резолуција, декларација, коју упути било који овлашћени предлагач (посланици, клубови посланика, Савјет министара, Предсједништво БиХ), у року од 10 дана уврштава у дневни ред прве сједнице. О тим тачкама се не гласа ни на Колегијуму, ни на Проширеном колегијуму нити на сједници Представничког дома јер су оне једноставно обавезне тачке дневног реда.

Прецизније, члан 167. став (2) Пословника Представничког дома ПС БиХ („Службени гласник БиХ“ број. 79/14), прописује да посланик може поднијети приједлог резолуције, који се разматра на сједници Дома. Члан 70. став (1) Пословника Дома прописује да Колегијум Дома у проширеном саставу уврштава у дневни ред приједлоге закона са мишљењем из члана 111. став (1), односно извјештајем из члана 123. овог Пословника, те сваку другу тачку која је обавезна у складу са Пословником. Став (2) истог члана прописује: Обавезна тачка је она која је прошла процедуру у складу са Пословником.  Предметни приједлог резолуције  је поднесен 19.05.2015. године.

 
На 12. сједници Колегијума дома у проширеном саставу Представничког дома (у прилогу Вам шаљем и записник), који одлучује простом већином, одржаној 09.06.2015. године, гласало се само о приједлогу да се приједлог резолуције помјери са тачке 14. на тачку 10., 13. сједнице Представничког дома. Против помјерања су били представници из Републике Српске, г. Младен Босић, г. Сташа Кошарац и ја, али је због начина одлучивања у овом тијелу ПС БиХ дошло до прегласавања посланика из Републике Српске и овај приједлог је усвојен.

Дозволите да Вас подсјетим и да су се разне сличне резолуције о Сребреници налазиле на дневном реду Представничког дома ПС БиХ готово сваке године и у вријеме када је члан Колегијума био г. Милорад Живковић (последњи пут 23.маја 2013. године-ради вјеродостојности шаљем Вам записник и са те сједнице). Да су постојале пословничке могућности, ако не вјерујете да би их ми искористили, зашто сумњате да би их тада искористили г. Живковић и г. Драго Калабић!?

Поштовани предсједниче, читава ова ситуација само ме додатно учврстила у увјерењу да нисте довољно инсформисани ни о раду Ваших функционера у институцијама БиХ који је нанио огромну штету интересима Републике Српске и позивам Вас да се сами информишете прије него што упутите критике нама из Српске демократске странке.

Да ли Вам је познато ко је и зашто одобрио новац за запошљавање 13 нових тужилаца за ратне злочине који су само прошле године оптужили преко 70 Срба, а на чијем списку осумњичених се налази још преко 600 Срба!? Нама јесте, али Вас нећу о томе упознавати писмом!

Да ли је могуће да је г. Никола Шпирић већи национални интерес Републике Српске од оних који су је стварали а које прогони Тужилаштво БиХ, па Ваши посланици на последњој сједници Представничког дома нису жељели да гласају против Информације о раду Тужилаштва БиХ, али су гласали ''ЗА'' приједлог Шефика Џаферовића да се у Комисији за надзор над радом ОБА нађе г. Шпирић!

Да ли Вам је позната улога неких Ваших функционера у ''разводњавању'' случаја Шемсудина Мехмедовића и из којих мотива су све свели на ''сукоб два Горана који треба да ручају заједно и ријеше проблем''!?

Много је још тога о чему бих Вам могла писати, превише афера које говоре о уцијењености неких Ваших функционера у Сарајеву, али нити желим да Вам одузимам вријеме нити, нажалост, вјерујем да би то писање имало сврху и да бисте Ви нешто подузели јер они су Ваш избор! Наше је да се против таквих боримо и будите увјерени да ћемо се и борити и да нас никакво застрашивање ни оптужбе неће зауставити да не расвијетлимо афере у институцијама БиХ без обзира ко је био њихов актер.

У нади да ћете ипак заштитити дигнитет институције предсједника Републике Српске, позивам Вас да исправите своју грешку коју сте учинили изношењем нетачних тврдњи,

с поштовањем,

 

                                                                                                                  Александра Пандуревић

Прилог: - Записник са 12. сједнице Приширеног колегијума

                 -запусник са сједнице Представничког дома од 23.маја 2013.г.

Mreža - U pripremi novi kriminal u UIO.

AFERA - Oružana pljačka